Kako to da ih vole, a žustro se bore protiv njih? Zbog čega je roditeljima, ponekad, veoma teško da postave granice ili da budu dosledni prilikom njihovog održavanja? Zašto su granice važne? Saznajte.
Kada kažemo da deca vole granice mislimo na to da deca, bez granica, teško funkcionišu kroz odrastanje i promene kroz koje prolaze tokom odrastanja. Granice su im neophodne kao značajan okvir unutar kojeg mogu istraživati svet, izražavati sebe, ali i naučiti koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije. Kroz jasno definisane granice, roditelji pomažu deci da razviju osećaj odgovornosti, sigurnosti i samodiscipline. Da bi dete moglo uspešno da se uključi u sredinu, uspešno rešava probleme, potreban mu je čvrst i stabilan oslonac poput roditelja koji će ga od najranijih dana predvoditi i usmeravati kako i na koji način treba postupati shodno situaciji u kojoj se ono nalazi. Doslednim postavljanjem granica deca vremenom formiraju svest o tome zbog čega postoje određena ograničenja, a zatim ih, vremenom, internalizuju, prihvataju kao deo sebe, kao deo svog unutrašnjeg vrednosnog sistema. Dakle, granice su njihov važan putokaz, vodilja kroz odrastanje.
Značaj granica
Postavljanje granica je važno iz više razloga. Prvo, deca razvijaju osećaj sigurnosti. Granice im pružaju jasne smernice o tome šta se od njih očekuje. U stabilnom okruženju, uz dosledno postavljanje i poštovanje pravila, dete zna kako da se ponaša i može se osloniti na roditelje u vezi sa pravilima ponašanja. Drugo, deca se uče odgovornosti. Kroz postavljanje granica, deca vremenom uče da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Kada je dete upoznato sa tim da će njegovo ponašanje imati i određene posledice, ono postaje svesnije svojih izbora i razvija osećaj za donošenje pravilnih odluka. Treće, deca razvijaju veštine samokontrole. Deca koja rastu u okruženju sa postavljenim granicama uče da odlože zadovoljstvo, uče da budu strpljiva i da upravljaju svojim impulsima, što je od ključnog značaja za njihov emocionalni razvoj. Četvrto, granice pomažu deci da se socijalizuju odnosno da nauče pravila koja važe u društvu kao što je npr. učenje da se čeka red, poštovanje tuđih granica, komuniciranje koje ne povređuje druge i sl.
Kada početi sa postavljanjem granica?
Prve granice je potrebno postaviti kada je beba spremna da, svojim kretanjem, dok puzi, osvaja prostor i svašta dira kako bi zadovoljila svoju ogromnu znatiželju. S obzirom da beba, tako mala, nema moć rasuđivanja šta je opasno, šta je dobro, a šta nije, roditelj će joj postaviti granicu, bez puno objašnjavanja, tako što će je fizički podići ili pomeriti sa mesta koje bi za nju moglo biti opasno, i tom prilikom, izgovoriti zabranu “Ne”.
Nakon prve godine bebinog života, dolazi do prvih sukoba između njenih želja i realnih mogućnosti, pri čemu joj, roditelji, svojim zabranama, postavljaju granice. Beba može biti zbunjena, jer su roditelji, do skorijeg vremena, bili izvor zadovoljenja svih njenih potreba, a sada nešto brane. Na zabranu “Ne”, najčešće, plače i burno reaguje, jer nema svest o potencijalnoj opasnosti, a ima jako izraženu potrebu za kretanjem i istraživanjem. Nekad roditelji pokleknu, jer im je teško da se nose sa teškim, emotivnim stanjem njihovog deteta. Međutim, to nije dobro. Setite se značaja koje granice imaju za dete. Kada se granica postavi potrebno je dosledno je poštovati i sprovoditi, jer je i uvedena na osnovu procene roditelja da to nešto nije dobro za njihovo dete. Zato, potrebno je biti istrajan i dati prednost onome što je korisno u datom momentu za dete, uprkos ličnim teškim osećanjima ili protestu deteta.
Šta kada je neko preblag, a neko prestrog u postavljanju granica?
Svi se mi međusobno razlikujemo, kako na osnovu osobina ličnosti tako i na osnovu vaspitnih stilova koje nosimo iz naših porodica. Ekstremi u vaspitavanju i postavljanju granica nisu dobri. Previše popustljivi roditelji rizikuju da izgube ulogu onoga ko je odgovoran, onoga ko odlučuje kada je to važno, ulogu vođe, ulogu nekog ko treba da usmerava dete i vodi ga kroz život. Dete bez jasnih i čvrstih granica postaje izgubljeno, a samim tim se lakše upušta u rizična ponašanja, slabije poštuje autoritete, a roditelj, vremenom, gubi potpunu kontrolu nad detetovim životom.
Sa druge strane, previše krute i stroge granice mogu dovesti do određenih emocionalnih posledica po dete u vidu nagomilavanja nezadovoljstva koje može, vremenom, uticati na formiranje jednog nesigurnog i nesrećnog deteta, koje se teško uklapa u svoje okruženje i koje može pokušati da krute granice “razbije” svojim buntovnim ponašanjem i traganjem za alternativnim načinima zadovoljenja onoga što mu je strogo zabranjeno, posebno kada govorimo o adolescentima.
Kako postaviti granice?
Prilikom postavljanja granice važno je imati sledeće stvari na umu:
– granice moraju biti jasne i dosledne
Dakle, deca najbolje reaguju na jasna i dosledna pravila. Ako su granice stalno podložne promenama, dete može biti zbunjeno. Važno je jasno objasniti pravila i posledice njihovog nepoštovanja.
– granice moraju biti prilagođene uzrastu deteta i situaciji u kojoj se ono nalazi
– potrebno je da postavljena granica, počevši od detetove treće godine, bude i objašnjena, kroz pozitivan ton i podršku
Tako će je dete, na neki način, lakše prihvatiti ili će vremenom shvatiti zbog čega je postavljanje te granice važno. Na primer, može vam reći vaše petogodišnje dete kako ide da kuca ili zvoni svom drugu kako bi se igrao sa njim u njegovoj kući. Reći samo “Ne” nije dovoljno, potrebno je svoju zabranu objasniti rečima da ne možemo da lupamo na vrata, moguće je da neko odmara ili ne možemo se sami pozvati na igru u tuđoj kući. Vremenom će dete prihvatiti i internalizovati ovakvo pravilo koje će postati deo njegovog sistema vrednosti.
– možete uključiti i dete u proces postavljanja granica
Ovo važi za malo stariju decu koja će, na taj način, učiti o važnosti dogovora i zajedničkih pravila, što može podstaći saradnju i jača međusobno poverenje
Zapamtite, deca vole granice, jer im one omogućavaju zdrav i uravnotežen razvoj.
Kroz granice, deca uče važne lekcije o svetu oko sebe, o sebi. Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju tog okvira, pri čemu, kroz postavljanje granica, ljubav i razumevanje, pomažu detetu da postane odgovorna, samopouzdana i empatična ličnost.
