Šta je dečija psihologija?

Piše: Anđelka Đorđević

Piše: Anđelka Đorđević

Dobrodošli u moj istorijski kutak. Vodim vas na jedno putovanje kroz prikaz nastanka i razvoja dečije psihologije. Naše putovanje započinjemo u antičkoj Grčkoj, a završavamo ga na stanici 20. veka kada je dečija psihologija priznata kao legitimna, naučna disciplina.

Smatram da, ukoliko želimo bolje da upoznamo i razumemo neku naučnu oblast, trebalo bi krenuti od samog početka, jer, kao što jedna izreka kaže nema sadašnjosti bez prošlosti.

Pa, da krenemo.

Šta je dečija psihologija

Da li ste se ikada pitali šta znači reč psihologija?

Ukoliko niste do sada čuli, reč psihologija potiče od grčkih reči psyha i logos što, u bukvalnom prevodu, znači „nauka o duši“.

Ako je psihologija „nauka o duši“ onda sledi da je dečija psihologija „nauka o duši deteta“. Dečija psihologija se bavi proučavanjem psihičkog života tokom perioda detinjstva i predstavlja najrazvijeniju oblast razvojne psihologije.

Kada je ona nastala i otkud potreba za istraživanjem psihologije deteta?

Nastanak dečije psihologije je povezan sa potrebom da se sazna šta i kako treba učiti decu različitog uzrasta. Razlog nastanka je, dakle, povezan sa praktičnom primenom u različitim oblastima rada sa decom (obrazovanje, pedijatrija, sistem socijalne zaštite, roditeljstvo…). Naravno, postavljana pitanja podrazumevala su i to kakvo je dete, kako raste, kako se menja kroz odrastanje.

S obzirom da je razvoj deteta jedna veoma široka oblast postoje brojne dileme i pitanja odakle krenuti tokom njegovog razmatranja, šta i kako treba posmatrati, na koje promene treba obratiti pažnju.

Razvoj, pre svega, možemo posmatrati kao celinu, ali i kroz prizmu pojedinačnih razvojnih oblasti i, prilikom razmatranja, podeliti na telesni, kognitivni i socio-emocionalni razvoj. Treba naglasiti da su sve ove razvojne oblasti međusobno povezane, da utiču jedna na drugu, a proizvod međusobnog uticaja je dete koje raste, razvija se i menja se.

Za svaki uzrasni period se vezuju i karakteristične razvojne promene. Zbog toga bi bilo praktično da se izvrši podela razvojnih perioda s obzirom na uzrast.

Istraživači glavnih razvojnih teorija su najčešće koristili sledeću podelu takozvanu periodizaciju psihičkog razvoja, koja, tokom detinjstva izgleda ovako:

PERIODIZACIJA PSIHIČKOG RAZVOJA

  1. Prenatalno razdoblje – od začeća do rođenja
  2. Period odojčeta i najraniji dečiji period – od rođenja do 2. godine
  3. Rano detinjstvo – od 2. do 6. godine
  4. Srednje detinjstvo – od 6. do 11. godine
  5. Adolescencija – od 11. do 18. godine

Istorijski pregled nastanka dečije psihologije

Da bismo bolje razumeli područje dečije psihologije kakvo je danas, trebalo bi se vratiti samim počecima i prvim idejama o deci koje su prethodile proučavanju i prvim naučnim istraživanjima.

Počeci interesovanja za decu i omladinu nastali su iz potrebe za što boljim i uspešnijim načinom obučaavanja mladih. Podaci o deci se najčešće zasnivaju na saznanjima iz svakodnevnog života.

Prva razmatranja vezana za psihologiju detinjstva i mladosti možemo pronaći u radovima filozofa stare Grčke.

Antička Grčka

Platon (427-347 p.n.e.)

U svojim delima se bavi razmatranjem dece i mladih u okviru tri uzrasna perioda: prvi period počinje od rođenja i traje do treće godine, drugi period od treće do šeste godine, a treći period od šeste godine pa nadalje.

Za prvi period je karakteristično to što su roditelji najodgovorniji za svoje dete kome je potrebna zaštita i zadovoljenje bazičnih potreba. U drugom periodu najvažnija dečija aktivnost je dečija igra i ona je zaslužna za sticanje neophodnih motornih i socijalnih veština. Tokom trećeg perioda, deca najpre slušaju šta im odrasli govore, a zatim nastupa period kada imaju potrebu da sama istražuju svet koji ih okružuje.

Aristotel (384-322 p.n.e.)

Pokazivao je interesovanje za prenatalni period i često je isticao da se duša useljava u embrion. Takođe, veoma je bio zainteresovan za period puberteta i voleo je da opisuje promene i ponašanja koja su karakteristična za taj period. Inače, i on je, poput Platona, razvoj osobe podelio na tri perioda: prvi period, koji naziva rano detinjstvo, traje do 7. godine, a njegova ključna karakteristika je motorni razvoj; drugi period, pozno detinjstvo, traje do 14. godine i, tada, preovlađuje težnja ka samostalnosti, a period zrelosti počinje od 21. godine.

Kvintilijan (42-118 n.e.)

Kvintilijan je bio rimski učitelj retorike i posebno je zanimljiv iz ugla razvojne psihologije. Bavio se razmatranjem problema koji se javljaju tokom razvoja, a posebno je isticao štetnost fizičkog kažnjavanja dece. Isticao je prednost učenja u javnim školama u odnosu na privatno podučavanje dece, koje je, u to vreme, bio zastupljeno u Rimu.

U svom delu „O vaspitanju govornika“, Kvintilijan ističe da dete treba prvo upoznavati i sa njim postupati kao sa jedinstvenom individuom. Smatrao je da učitelj treba dobro da poznaje svoj maternji jezik, da je obrazovan, strpljiv i da, pre svega, voli decu.

Nastava treba da bude takva da deci pruži izazov radosti, a u tu svrhu, trebalo bi iskoristiti dečiju sklonost za igru i samoradnju.

Srednji vek

Detinjstvo je smatrano posebnim razdobljem života još u srednjovekovnoj Evropi, između 6. i 15. veka. Na slikama srednjovekovnih slikara deca su često prikazivana u udobnoj, široj garderobi kako se igraju i posmatraju odrasle. Mogli su se pronaći priručnici sa savetima o zdravlju, hranjenju, oblačenju i igri.

Zakoni su podrazumevali da je deci potrebna zaštita od mogućeg iskorišćavanja od strane nekih odraslih osoba, a sudovi su, prema mladima koji su kršili zakon, bili blagi uzimajući u obzir njihove godine.

Međutim, u religijskim spisima se mogu pronaći kontradiktorni opisi dečije prirode. Smatralo se da je dete po svojoj prirodi loše, a cilj  aspitanja je da se dete spase od greha strogom samodisciplinom, samoodricanjem i mičenjem tela kako bi se spasila njegova duša. Odrasli sa decom postupaju kao sa odraslim ljudima i sve dečije postupke tumače i ocenjuju kao postupke odraslih.

Na sreću, prosvetiteljstvo 17. veka je donelo nove filozofije koje su naglašavale ideale ljudskog dostojanstva i poštovanja. Tokom perioda renesanse, filozofi traže da odrasli budu humani u obučavanju dece.

Prosvetiteljstvo – doba razuma

Džon Lok (1632-1704)

Bio je engleski filozof. On je svojim empirizmom i idejom da je dečija duša „neispisana tabla“ (odnosno deca nemaju urođena znanja i njihov karakter u potpunosti oblikuje iskustvo) i da vaspitanje i učenje treba da počnu od rođenja, značajno je uticalo na karakter i pravac razvoja psihologije kao nauke u 19. veku. Njegovo učenje je izazvalo promene u vaspitavanju dece – od oštre discipline do ljubaznosti i naklonosti prema njima.

Protivio se telesnom kažnjavanju i preporučivao je vaspitne postupke poput korišćenja pohvale i odobravanja kao nagrade umesto slatkiša i novca.

Žan Žak Ruso (1712-1778) – nov pogled na detinjstvo

Ruso je savetovao roditelje i učitelje da je dete prvo potrebno shvatiti pa tek onda vaspitavati. Ne treba polaziti samo od toga šta je to što dete treba da zna već najpre otkriti šta je dete u stanju da nauči.

Govorio je da deca nisu prazne, neispisane table koje treba ispisati instrukcijama odraslih. Umesto toga, govorio je da su deca prirodno obdarena smislom za dobro i zlo i urođenim planom za određeni zdravi rast.

Rusovljeva filozofija sadrži dva bitna pojma, a to su pojam razvojnog stadijuma i pojam sazrevanja, koje pronalazimo i u savremenim razvojnim teorijama.

Ovo je bio pokretač jednog plodonosnog perioda koji odlikuje empirijski pristup izučavanju deteta. Tada nastaju mnoge biografske studije koje se bave opisom razvoja dece u prvim godinama nakon rođenja.

Ove studije su prethodnice razvoja moderne dečije psihologije koja se rađa uvođenjem dečijih postupaka u izučavanju razvoja psihičkog života.

Naučni počeci – dete kao predmet izučavanja

Krajem 19. i početkom 20. veka ubrzano se razvijaju istraživanja dečijeg razvoja. Rana opažanja dece sledile su poboljšane metode i teorije.

Biografije beba – korak u pravom smeru

Zamislite sebe kao pionira u polju dečijeg razvoja koji se, prvi put, suočava sa zadatkom istraživanja dece. Kako biste uradili taj zadatak? Verovatno kao i većina naučnika s kraja 19. i početkom 20. veka.

Naučnici su odabirali svoju decu ili decu bliskih rođaka, a onda su biografskom metodom pratili i u dnevnik beležili zapažanja o razvoju.

Međutim, problem je bio taj što su ovi naučnici, tokom istraživanja, bili emocionalno vrlo uključeni, a i često nisu imali jasnu ideju šta su želeli da otkriju.

Ipak, sa druge strane, biografije beba su bile korak u pravom smeru.

Ranim zapisima ponašanja dece naročito su doprinela 2 teoretičara 19. veka, a to su Darvin (1877) i nemački biolog Vilijam Prajer (1882/1888).

Darvin (1809-1882) – praotac naučnog istraživanja dece

Darvinova biografska studija sina (1877) se uzima kao prvi teorijski pristup razvoju deteta, jer je nalaze sistematskog posmatranja Darvin kasnije koristio u komparativnoj studiji u kojoj se bavio proučavanjem i poređenjem razvoja emocija kod ljudi i kod životinja.Čitav vek nakon Rusoa, Čarls Darvin je krenuo sa jednom ekspedicijom koja je istraživala udaljene delove sveta. Tamo se bavio opažanjem razvnih varijacija koje su se javljale kod biljnih i životinjskih vrsta. Darvin je uočio da unutar jedne vrste ne postoje dve iste jedinke. Na tom opažanju, on je razvio svoju čuvenu teoriju evolucije prema kojoj se svi životni oblici razvijaju putem procesa prirodne selekcije. Teorija ističe dva glavna principa: prirodni odabir i preživljavanje najprilagođenijeg.

Darvin je isticao kako određene vrste prežive u određenim delovima sveta zato što imaju karakteristike koje su najprikladnije za dato okruženje, a druge vrste izumiru zato što nisu dobro adaptirane na svoju okolinu. Pojedinci unutar vrste koji su sposobni da najbolje odgovore zahtevima preživljavanja u svojoj sredini, žive dugo, reprodukuju se i prenose svoje korisne karakteristike narednim generacijama.

Darvin je, tokom svojih istraživanja, otkrio da je prenatalni rast veoma sličan kod mnogih vrsta. Pokušaji da se povuku paralele između rasta deteta sa jedne strane i ljudske evolucije sa druge strane podstakli su mnoge istraživače na pažljivije opažanje celokupnog razvoja dece.

Nekoliko decenija kasnije, univerzitetski centri  širom sveta razvijaju psihološke laboratorije i institute. To je bio početak naučnog perioda razvojne psihologije, a najviše se razvija područje dečije psihologije.

Vilijam Prajer

Bio je nemački fiziolog. Prvi je uveo naučni pristup u polje dečije psihologije i to u vidu biografske studije o njegovom sinu („Duša deteta“, 1882). Njegova studija je obuhvatala jedan sistematski izveštaj o dečijem razvoju u prve 4 godine u kome pravi jasnu granicu između opisa psihičkih pojava i svojih subjektivnih tumačenja. Baveći se proučavanjem ponašanja deteta neke situacije je planski izazivao tako da se to može uvrstiti i u prve pokušaje eksperimentisanja u dečijoj psihologiji.

Stenli Hol

Američki psiholog, S. Hol, osnovao je u SAD „Pokret za proučavanje deteta“ i uvodi jedan nov metod za dobijanje informacija o deci. Trudio se da opiše celokupan dečiji razvoj što je dovelo do pojave normativnog pristupa u kojem se uzimaju mere ponašanja za veliki broj pojedinaca i računaju se uzrasni proseci koji predstavljaju tipičan razvoj. Tako su i nastali odgovarajući upitnici.

Holov pokret se, zahvaljujući objavljivanim časopisima i angažovanim saradnicima, proširio i na područje Evrope, a stigao je čak i do Srbije. U Beogradu je 1906. godine osnovano „Srpsko društvo za dečiju psihologiju“.

Pokret mentalnog testiranja

Alfred Bine (1857-1911)

A. Bine, francuski psiholog, zajedno sa svojim kolegom Teodorom Simonom, je konstruisao prvi uspešni test inteligencije.

Na samom početku 20. veka, Bine i Simon su zamoljeni od strane pariskih škola da pronađu način kako da identifikuju decu s problemima u učenju kako bi za njih napravili posebna odeljenja.

Najpre, Bine je svoj rad započeo na temelju prethodno dobro razvijene teorije o inteligenciji. Bavio se proučavanjem procesa mišljenja kod dece i uveo je pojam „mentalni uzrast“ koji se razlikuje od hronološkog uzrasta.

U Srbiji je B. Stevanović (1934) izvršio Beogradsku reviziju Bine-Simonove skale, standardizovao i odredio norme uključujući u uzorak decu iz gradskih i seoskih sredina Srbije.

Džejms Mark Boldvin (1861-1934)

Izučavanje dečijeg kognitivnog razvoja je njegov doprinos dečijoj psihologiji. Njegova pretpostavka se odnosila na to da se razvoj odvija kroz niz stadijuma i to od najjednostavnijih obrazaca ponašanja novorođenčeta, kroz stvaranje navika, razvoj govora pa do mogućnosti logičkog i apstraktnog mišljenja. Otkrio je i opisao dva mehanizma razvoja: asimilaciju i akomodaciju. Treba reći i da je njegov rad imao veliki uticaj na Pijažeovu teoriju saznajnog razvoja.

Sredina 20. veka

Sredinom 20. veka oblast dečije psihologije je postalo legitimna naučna discciplina. U tom periodu su osnovana profesionalna društva koja su se bavila naučnim istraživanjima dece, a pored njih razvijali su se i istraživački centri.

Društvo za istraživanje dečijeg razvoja (Society for Research in Child Development) osnovano je 1933. godine kako bi promovisalo interdisciplinarna istraživanja, širenje korisnih informacija kao i praktičnu primenu istraživačkih nalaza.

U tom periodu značajan doprinos razvojnoj psihologiji daju autori iz drugih grana psihologije poput psihoanalitičke perspektive i bihejviorizma.

Psihoanalitička shvatanja

Uticaj psihoanalize na razvojnu psihologiju je više posredan i dovodi se u vezu sa Frojdovim genetičkim pristupom odnosno učenjem o značaju ranog detinjstva za celokupan razvoj.

Prema ovom pristupu, deca prolaze kroz niz stadijuma tokom kojih se suočavaju sa borbom između bioloških nagona i očekivanja sredine. Način na koji se ta borba reši određuje sposobnost pojedinca za učenje, dobar odnos sa drugima i suočavanje sa anksioznošću.

Dva pojedinca koja posebno doprinela psihoanalitičkoj perspektivi su Sigmund Frojd i Erik Erikson.

Bihejviorizam

Osnivač bihejviorizma je Džon Votson, američki psiholog. Nosi tu zaslugu što je u razvojnu psihologiju uveo metodu eksperimenta.

Bavio se izučavanjem refleksa i emocija kod dece najranijeg uzrasta. Njegovo mišljenje je da na razvoj deteta odlučujući uticaj imaju njegova sredina i učenje.

U istoriji razvojne psihologije najistaknutije figure su Žan Pijaže i  Lav Vigotski
Pijažeova kognitivno-razvojna teorija (1896-1980)

Žan Pijaže je bio švajcarski razvojni psiholog. Poznat je po svojoj teoriji kognitivnog razvoja.

Isticao je da deca aktivno grade znanje manipulisanjem i istraživanjem svog sveta. Privukao je pažnju drugih psihologa još svojim prvim radom „Govor i mišljenje deteta“ (1923).

U svom radu je predstavio koncepciju kognitivnog razvoja i klinički intervju kao novu metodu koju je koristio u svojim istraživanjima.

Pojam adaptacije zauzima središnje mesto u njegovoj teoriji – kao što je struktura tela prilagođena sredini tako se i struktura uma razvija kako bi bila što bolje usklađena sa svetom ili ga reprezentovala.

Prema Pijažeovoj teoriji, razvoj dece, na koji utiču razvoj mozga i različita dečija iskustva, odvija se kroz 4 široka stadijuma pri čemu svaki stadijum obeležava kvalitativno različit način mišljenja.

Lav Vigotski i njegova socio-kulturalna teorija (1896-1934)

Lav Vigotski je bio jedan od utemeljivača tadašnje sovjetske psihologije. Njegovo glavno delo je „Mišljenje i govor“ i osnivač je socio-kulturalne teorije. Njegova teorija se usmerava na to kako se kultura odnosno vrednosti, uverenja, običaji i veštine društvene grupe prenose na sledeću generaciju.

Dečija psihologija, kao najrazvijenija oblast razvojne psihologije, je jedna mlada naučna oblast, kao takva, rođena s kraja 19. i s početka 20. veka. Dete i period detinjstva su uvek bili inspirativna tema, jer spoznajući periode razvoja i nastanka jednog deteta, čovek, zapravo, dolazi do spoznaje o samom sebi.

Vodeći se Frojdovim razmišljanjem da je, kako je on rekao, „Dete otac čoveka“, smatram da je razvojni period tokom perioda detinjstva kao i kvalitet odnosa i socijalnog okruženja od izuzetne važnosti za razvoj svakog deteta i njegovo odrastanje.

Zbog toga je glavni fokus ovog bloga upravo na ovoj temi i potrudiću se da razvoj deteta pokažem iz jednog drugačijeg ugla, onog koji će vam umesto suvog teoretisanja, ponuditi i praktične implikacije koje je moguće primeniti u svakodnevnom odgoju i vaspitavanju vašeg deteta.

Do sledećeg čitanja,
pozdravlja vas vaša Anđelka

Podelite prilog sa prijateljima

Želite li još zanimljivog sadržaja?

Ukoliko biste voleli da na vašu e-mail adresu dobijate najnovije, zanimljive i korisne sadržaje na temu dečije psihologije, molim vas da se prijavite.

Email adrese se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prijavite se za newsletter

Ukoliko biste voleli da na vašu e-mail adresu dobijate najnovije, zanimljive i korisne sadržaje na temu dečije psihologije, molim vas da se prijavite.

Email adrese se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.